На панелу " Лептирица 50 година - Дело Ђорђа Кадијевића заувек" који је оджан данас у Центру за културу у Сопоту, поред цењеног уметника, присуствовали су познаваоци његовог обимног дела, - Дејан Огњановић књижевник и филмски и књижевни критичар, стручњак за Кадијевићево дело, аутор биографије о Кадијевићу; Михајло Витезовић, сценариста филма о Ђорђу Кадијевићу; Ђорђе Милосављевић Гера, редитељ,; Дејан Дабић, филмски критичар, Милан Анђелковић, књижевни критичар и публициста; као и Александар Аврамовић, уметнички директор фестивала у Сопоту
Дејан Огњановић је отворио причу о како је рекао „човеку кога је веома тешко једнозначно одредити“. Он је скренуо пажњу на то да није лако најавити Ђорђа Кадијевића, јер он у најмању руку има две каријере, једну као историчар уметности и ликовни критичар и једну као филмаџија - редитељ и сценариста. „Шта год да испричам, нешто ћу прескочити, он је неодредив и тешко га је ставити у било коју „фиоку“. Реч која га можда најбоље описује је „аутсајдер“, сматра Огњановић.
Поводом књиге која је настала заједнички, како мисли Огњановић, она је и плод Кадијевићевих исказа, а он је могао боље него било ко други да изрази своју естетику речима. Назив књиге „Више од истине“ заправо значи одмак од бележничког третмана стварности, одмак од копирања, јер по његовом мишљењу,Ђорђе увек има неку дистанцу било да говори о себи и свом народу, било о светској култури и цивилизацији, а то плени и пружа вам „божанску перпективу“.
Огњановић сматра да је у свом филму ПРАЗНИК, Кадијевић поставио трасу своје поетике, а сматра да су надаље његова дела одисала истином, тј. у дубоком промицању у дух приче, ликове, њихове мотивације као и света којег су они део, а поготово кроз фантастику, натприродно и онострано.
Милан Анђелковић се освртао на списатељски дар Ђорђа Кадијевиће, писање прозе, као и велики таленат за ликовно изражавање, што потврђује и изложба у оквиру овогодишњег фестивала.
Михајло Витезовић, сценариста филма ОФЛАГ XIII B, је поделио са присутнима да памти како му је, када је чуо причу Ђорђа Кадијевића, једног од представника црног таласа, о оцу који је био поручник за време Другог светског рата, заробљен од Немаца, пало на памет да је то сјајна идеја за документарни филм.
Редитељ филма Ђорђе Милосављевић Гера је рекао да су га теме из Другог св. рата одувек занимале и да је после првог разговора са Кадијевићем већ било јасно да филм мора да се сними.
Критичар Дејан Дабић памти како је Кадијевић, седећи за столом изговарао есеје, и истакао је да је Кадијевић свакако један од најобразованијих људи које је срео. Он сматра да је чињеница да је Кадијевић, иако је био више филмски него телевизијски редитељ, направио неке од најзначајнијих телевизијских серија и драма у историји ТВ Београд, као што је нпр. „Карађорђева смрт“, поред серије “Вук Караџић“.
"Освајао је неосвојене поетичке и тематске просторе" - сматра Дабић- "одмак од соцреалистичке реалности виђамо у његовим првим филмовима, а у телевизијским филмовима виђамо нови поетички дискурс", а мишљења је да је чак улазио и у сферу готика.
Филм ЛЕПТИРИЦА, сматра Дабић, и дан данас осваја отвореношћу форме, атмосфером и некаквим решењима која су везана за маску, за ефекте- комплетним утицајем уопште. Он је истакао изразиту ликовност и композицију кадра код Кадијевића.
Документарни филм ОФЛАГ, према Дабићевом мишљењу, садржи Кадијевићеву причу која је снажна, потресна, слојевита и свакако је сведочанство, не само о његовом животу већ и о историји и судбини ове земље.
Ђорђе Кадијевић се прво се захвалио присутнима, Сопоту који му је доделио награду, као и на томе што је прихваћен као „свој“.
„Био сам на многим фестивалима по свету и нигде се нисам осећао боље него у својој земљи и и друштву људи који су протагонисти садржаја мог живота, а и јунаци мојих филмова и мојих дела. Направио сам 10 играних филмова и 4 ТВ серије за шта ми је требало непуних 60 година, Нисам се надао да ћу дочекати време за ретроспекцију свега што сам радио. Ово што се са мојим животним веком догађа је вероватно збрка у поретку ствари. Нисам довољно добар да би ме Бог желео, а ни довољно рђав да би ме желео ђаво, зато ме остављају овде на најгорем месту, а то је овај свет.
Ви бисте се можда питали шта је разлог разноликости жанрова које сам радио.
Прво, је ту жанр ратних филмова, јер сам преживео Други светски рат, и као дечак упијао све у себе, а кад се рат завршио, за мене је постојала само једна солуција за страхоте рата које сам прошао - а то је уметност. Волео сам целу уметност, а највише филм! Покушао сам да се бавим филмом. Ја увек кажем покушао, никада себе не зовем редитељем, па чак ни уметником, него човеком који је покушао. Уметност је нешто огромно, узвишено, готово божанско, а има мало људи који досежу ту висину да би се назвали уметницима.
Други жанр који сам радио је жанр филмске фантастике. Могу да разумем тумаче мојих радова који виде хорор у делу мог опуса, али изворно мене хорор није покретао, већ једна друга мисао - да реалност нашег живота има два аспекта, један је у примарној позицији, онај који видимо, чујемо и можемо опипати, који се догађа око нас и у коме сами учествујемо покушавајући да нешто урадимо,. а други део наше реалности чини наш унутарњи живот са нашом имагинацијом, фантазијом, сновима и нашим лудилом. Са оним што се не да видети и дотаћи, а подједнако је реално и присутно и у нама и утиче на наш свакодневни живот.
Друга жива бића, као нпр. животиње немају урођену самосвест, као ни диференцију између добра и зла, као ни између лепог и ружног. То је својство које смо примили од природе или Бога, као људску диспозицију коју у нама познатом универзуму не поседује нико осим нас, тек интегрисање те две целине наше личности нас чине онаквим какви заиста јесмо.
Зато ја правећи, ма како фантатичне фимове, нисам имао утисак да одступам од стварности. Филмове сам радио са истим осећајем за стварно као када сам радио реалистички, јер наша реалност је управо таква - једна опипљива, а друга имагинативна у фантазији у сновима, жељама и ,ако хоћете, у нашем лудилу.
Моја жеља је била да отресем од себе сећања која сам понео из Другог светског рата као сведок. То највеће зло у историји човечанства, било је довољно да мене претвори у мизантропа, који мрзи људски род. Борећи се против тога да постанем човекомрзац, ја сам видео једини излаз да се посветим једино ономе што није компромитованио у свему што људи раде, а то је уметност. Према уметности се може имати само љубав.“
У даљем излагању Кадијевић се осврнуо на питања односа према Богу, вери, уметности и своје комуникације са другим људима кроз уметност.
„Трећи жанр којим сам се бавио је историјски жанр, предајем још увек на Универзитету, ваљда сам једини професор који може своје теме да илуструје сопственим филмовима, они воле да дођу код мене и да успут гледају филм.
Гранична људска ситуација је та моја тема, а ја таквих филмова имам. Живот нас доведе дотле да буде само онако како одлучиш, али искрено, не правећи ништа друго од себе сем оно што заиста јеси. То је гранична људска ситуација. Она је најтежа, али је најлепша и најдостојнија човека.
Историјски жанр је мени лежао, јер ја знам и предајем историју. Мислим да се не може живети без знања историје, ми не знамо шта је садашњост ако не знамо шта је прошлост. Прошлост је потреба, она чини базу за садашњост и будућност.
„Вук Караџић“ је серија за коју је чувени Умберто Еко, када је добила награду у Риму, рекао: "Oва серија није само исечак из историје Србије, већ из историје Европе, јер су у њој личности из историје Европе". Метерних, Гете, Браћа грим, Руски цар, Немачки цар ....За мој рад су имали похвале народи из целог света, а томе се нисам надао, за сваки кадар који сам снимао имао сам осећај као да сам први пут поред камере и никада нисам знао како ће бити, и ако се нисам изненадио оним што сам урадио, онда као да нисам ништа ни урадио.
Сад се борим за још један филм, и прође ли, и ако још будем жив, можде се овде у Сопоту поново видимо!“
