Na panelu " Leptirica 50 godina - Delo Đorđa Kadijevića zauvek" koji je odžan danas u Centru za kulturu u Sopotu, pored cenjenog umetnika, prisustvovali su poznavaoci njegovog obimnog dela, - Dejan Ognjanović književnik i filmski i književni kritičar, stručnjak za Kadijevićevo delo, autor biografije o Kadijeviću; Mihajlo Vitezović, scenarista filma o Đorđu Kadijeviću; Đorđe Milosavljević Gera, reditelj,; Dejan Dabić, filmski kritičar, Milan Anđelković, književni kritičar i publicista; kao i Aleksandar Avramović, umetnički direktor festivala u Sopotu
Dejan Ognjanović je otvorio priču o kako je rekao „čoveku koga je veoma teško jednoznačno odrediti“. On je skrenuo pažnju na to da nije lako najaviti Đorđa Kadijevića, jer on u najmanju ruku ima dve karijere, jednu kao istoričar umetnosti i likovni kritičar i jednu kao filmadžija - reditelj i scenarista. „Šta god da ispričam, nešto ću preskočiti, on je neodrediv i teško ga je staviti u bilo koju „fioku“. Reč koja ga možda najbolje opisuje je „autsajder“, smatra Ognjanović.
Povodom knjige koja je nastala zajednički, kako misli Ognjanović, ona je i plod Kadijevićevih iskaza, a on je mogao bolje nego bilo ko drugi da izrazi svoju estetiku rečima. Naziv knjige „Više od istine“ zapravo znači odmak od beležničkog tretmana stvarnosti, odmak od kopiranja, jer po njegovom mišljenju,Đorđe uvek ima neku distancu bilo da govori o sebi i svom narodu, bilo o svetskoj kulturi i civilizaciji, a to pleni i pruža vam „božansku perpektivu“.
Ognjanović smatra da je u svom filmu PRAZNIK, Kadijević postavio trasu svoje poetike, a smatra da su nadalje njegova dela odisala istinom, tj. u dubokom promicanju u duh priče, likove, njihove motivacije kao i sveta kojeg su oni deo, a pogotovo kroz fantastiku, natprirodno i onostrano.
Milan Anđelković se osvrtao na spisateljski dar Đorđa Kadijeviće, pisanje proze, kao i veliki talenat za likovno izražavanje, što potvrđuje i izložba u okviru ovogodišnjeg festivala.
Mihajlo Vitezović, scenarista filma OFLAG XIII B, je podelio sa prisutnima da pamti kako mu je, kada je čuo priču Đorđa Kadijevića, jednog od predstavnika crnog talasa, o ocu koji je bio poručnik za vreme Drugog svetskog rata, zarobljen od Nemaca, palo na pamet da je to sjajna ideja za dokumentarni film.
Reditelj filma Đorđe Milosavljević Gera je rekao da su ga teme iz Drugog sv. rata oduvek zanimale i da je posle prvog razgovora sa Kadijevićem već bilo jasno da film mora da se snimi.
Kritičar Dejan Dabić pamti kako je Kadijević, sedeći za stolom izgovarao eseje, i istakao je da je Kadijević svakako jedan od najobrazovanijih ljudi koje je sreo. On smatra da je činjenica da je Kadijević, iako je bio više filmski nego televizijski reditelj, napravio neke od najznačajnijih televizijskih serija i drama u istoriji TV Beograd, kao što je npr. „Karađorđeva smrt“, pored serije “Vuk Karadžić“.
"Osvajao je neosvojene poetičke i tematske prostore" - smatra Dabić- "odmak od socrealističke realnosti viđamo u njegovim prvim filmovima, a u televizijskim filmovima viđamo novi poetički diskurs", a mišljenja je da je čak ulazio i u sferu gotika.
Film LEPTIRICA, smatra Dabić, i dan danas osvaja otvorenošću forme, atmosferom i nekakvim rešenjima koja su vezana za masku, za efekte- kompletnim uticajem uopšte. On je istakao izrazitu likovnost i kompoziciju kadra kod Kadijevića.
Dokumentarni film OFLAG, prema Dabićevom mišljenju, sadrži Kadijevićevu priču koja je snažna, potresna, slojevita i svakako je svedočanstvo, ne samo o njegovom životu već i o istoriji i sudbini ove zemlje.
Đorđe Kadijević se prvo se zahvalio prisutnima, Sopotu koji mu je dodelio nagradu, kao i na tome što je prihvaćen kao „svoj“.
„Bio sam na mnogim festivalima po svetu i nigde se nisam osećao bolje nego u svojoj zemlji i i društvu ljudi koji su protagonisti sadržaja mog života, a i junaci mojih filmova i mojih dela. Napravio sam 10 igranih filmova i 4 TV serije za šta mi je trebalo nepunih 60 godina, Nisam se nadao da ću dočekati vreme za retrospekciju svega što sam radio. Ovo što se sa mojim životnim vekom događa je verovatno zbrka u poretku stvari. Nisam dovoljno dobar da bi me Bog želeo, a ni dovoljno rđav da bi me želeo đavo, zato me ostavljaju ovde na najgorem mestu, a to je ovaj svet.
Vi biste se možda pitali šta je razlog raznolikosti žanrova koje sam radio.
Prvo, je tu žanr ratnih filmova, jer sam preživeo Drugi svetski rat, i kao dečak upijao sve u sebe, a kad se rat završio, za mene je postojala samo jedna solucija za strahote rata koje sam prošao - a to je umetnost. Voleo sam celu umetnost, a najviše film! Pokušao sam da se bavim filmom. Ja uvek kažem pokušao, nikada sebe ne zovem rediteljem, pa čak ni umetnikom, nego čovekom koji je pokušao. Umetnost je nešto ogromno, uzvišeno, gotovo božansko, a ima malo ljudi koji dosežu tu visinu da bi se nazvali umetnicima.
Drugi žanr koji sam radio je žanr filmske fantastike. Mogu da razumem tumače mojih radova koji vide horor u delu mog opusa, ali izvorno mene horor nije pokretao, već jedna druga misao - da realnost našeg života ima dva aspekta, jedan je u primarnoj poziciji, onaj koji vidimo, čujemo i možemo opipati, koji se događa oko nas i u kome sami učestvujemo pokušavajući da nešto uradimo,. a drugi deo naše realnosti čini naš unutarnji život sa našom imaginacijom, fantazijom, snovima i našim ludilom. Sa onim što se ne da videti i dotaći, a podjednako je realno i prisutno i u nama i utiče na naš svakodnevni život.
Druga živa bića, kao npr. životinje nemaju urođenu samosvest, kao ni diferenciju između dobra i zla, kao ni između lepog i ružnog. To je svojstvo koje smo primili od prirode ili Boga, kao ljudsku dispoziciju koju u nama poznatom univerzumu ne poseduje niko osim nas, tek integrisanje te dve celine naše ličnosti nas čine onakvim kakvi zaista jesmo.
Zato ja praveći, ma kako fantatične fimove, nisam imao utisak da odstupam od stvarnosti. Filmove sam radio sa istim osećajem za stvarno kao kada sam radio realistički, jer naša realnost je upravo takva - jedna opipljiva, a druga imaginativna u fantaziji u snovima, željama i ,ako hoćete, u našem ludilu.
Moja želja je bila da otresem od sebe sećanja koja sam poneo iz Drugog svetskog rata kao svedok. To najveće zlo u istoriji čovečanstva, bilo je dovoljno da mene pretvori u mizantropa, koji mrzi ljudski rod. Boreći se protiv toga da postanem čovekomrzac, ja sam video jedini izlaz da se posvetim jedino onome što nije kompromitovanio u svemu što ljudi rade, a to je umetnost. Prema umetnosti se može imati samo ljubav.“
U daljem izlaganju Kadijević se osvrnuo na pitanja odnosa prema Bogu, veri, umetnosti i svoje komunikacije sa drugim ljudima kroz umetnost.
„Treći žanr kojim sam se bavio je istorijski žanr, predajem još uvek na Univerzitetu, valjda sam jedini profesor koji može svoje teme da ilustruje sopstvenim filmovima, oni vole da dođu kod mene i da usput gledaju film.
Granična ljudska situacija je ta moja tema, a ja takvih filmova imam. Život nas dovede dotle da bude samo onako kako odlučiš, ali iskreno, ne praveći ništa drugo od sebe sem ono što zaista jesi. To je granična ljudska situacija. Ona je najteža, ali je najlepša i najdostojnija čoveka.
Istorijski žanr je meni ležao, jer ja znam i predajem istoriju. Mislim da se ne može živeti bez znanja istorije, mi ne znamo šta je sadašnjost ako ne znamo šta je prošlost. Prošlost je potreba, ona čini bazu za sadašnjost i budućnost.
„Vuk Karadžić“ je serija za koju je čuveni Umberto Eko, kada je dobila nagradu u Rimu, rekao: "Ova serija nije samo isečak iz istorije Srbije, već iz istorije Evrope, jer su u njoj ličnosti iz istorije Evrope". Meternih, Gete, Braća grim, Ruski car, Nemački car ....Za moj rad su imali pohvale narodi iz celog sveta, a tome se nisam nadao, za svaki kadar koji sam snimao imao sam osećaj kao da sam prvi put pored kamere i nikada nisam znao kako će biti, i ako se nisam iznenadio onim što sam uradio, onda kao da nisam ništa ni uradio.
Sad se borim za još jedan film, i prođe li, i ako još budem živ, možde se ovde u Sopotu ponovo vidimo!“
