Филм „Света Петка - Крст у пустињи“ биће приказан последњег дана 51. Филмског фестивала у Сопоту у 18 часова, у Центру за културу у Сопоту.
У биографској драми o животу побожне младе Параскеве, приказан је њен пут од обичне девојке до највољеније и најпоштованије Светитељке Православља. Филм је сниман на аутентичним локацијама у Јордану, затим у Србији и Јашију. Гледаоцима доноси причу стару вековима, која и данас живи у верницима и поштоваоцима Свете Петке. „Света Петка - Крст у пустињи“је прва српско-јорданска копродукција, подржана од Министарства културе Републике Србије, Секретаријата за културу АП Војводине, Филмског Центра Србије али и Краљевског филмског центра Јордана.
Поводом приказивања овог филма на Филмском фестивалу у Сопоту, разговарали смо са редитељем Хаџи -Александром Ђуровићем.
Колико сте се држали књиге (романа „Петкана“ Љиљане Хабјановић Ђуровић) у осмишљавању ове филмске приче, а колико је било простора за одступање и евентуалну надоградњу?
Ја са том причом живим две деценије, а са жељом да снимим филм од 2008. године када сам радио режију звучне књиге у форми радио драме. Тада сам већ видео слике и секвенце које су касније постале и део филма. Од почетка ми је жеља била да фокус филма буде њена борба са искушењима, гресима и сопственим слабостима. У филму је трећина романа, односно оно што је по мени примарно за причу. Осетио сам као изазов да филмским језиком прикажем како неко постаје Светитељ, јер то до сада никад нисам видео у светској кинематографији. Преточити роман који је писан у првом лицу у поетски и духовни филм стања и атмосфере, где махом све почива на унутарњој драми главне јунакиње, није било превише тешко јер сам одавно имао у глави драматуршку структуру и приступ који желим да имам. Сјајни глумци, дизајн звука, музика и наравно амбијент пустиње су то, верујем, дочарали публици. Зато се филм и не зове „Света Петка“; или „Петкана“, већ „Света Петка - Крст у пустињи“, како би се већ тим идејним метафоричним насловом публици приближило о чему филм заправо говори.
Мајка ми је као аутор романа дала слободу да кроз своје редитељско виђење испричам ову причу, али је као ко-сценариста помогла око дијалога.
Главна јунакиња је одабрала да се изолује од спољашњег света и да се у потрази за божјим путем, у осами, храбро бори са својим искушењима и демонима. Како сте бирали протагонисткињу?
Милену Предић сам први пут видео у филму “Свети Георгије убива аждаху“ Срђана Драгојевића. Имала је малу, али веома добру и запажену улогу. Када сам размишљао ко би требало да игра Светитељку, прво што сам желео јесте да не буде „израбљено“ лице које игра у свакој другој серији или филму, да публика не би везивала лик Свете Петке за претходне ликове које је глумица тумачила. Такође, било је важно да има неку ванвремену природну лепоту и достојанствен лик.
Такође, да може да одигра распон од 25 до 65 године главне јунакиње. А најважније, да је одлична глумица, која разуме шта игра, која ће се посветити томе, која неће само одрадити једну од улога. Милена је разумела задатак, и верујем уз благослов Свете Петке, успела да дочара ову филмску верзију иконе и житија. Биће ми драго да јој ова улога отвори нове шансе, јер је показала своје умеће, а такође ће ми бити мило ако је буду памтили по овој улози, јер је то свакако нешто што глумац добије једном у животу.
Колики су значајни симболи (сова нпр.) као драмски елементи у овој причи где је драма унутрашња првенствено, не толико спољашња?
Филм има пуно симбола, али сам се трудио да они не буду „прст у око“; и наметљиви, већ вишеслојни, па ко шта види и учита. Од публике сам добијао разне импресије и утиске и тумачења управо таквих детаља и библијских мотива. Свакако је било важно да сви елементи буду што стварнији и природнији сходно простору и амбијенту. Желео сам да направим што је више могуће реалистичан филм, како бих публици приближио то да је она била човек од крви и меса, баш као и ми данас. Када причамо о Светитељима, то често звучи као бајка: Било једном један или једна...и он или она су сада на Небесима, а не полазимо од тога да су то били смртни људи који су својим подвигом и начином живота завредили своје место у Царству Небеском.
Да ли сматрате да је порука коју сте желели да поделите филмом успешно пренета и да ли сте лично дошли до неких својих одговора док сте радили овај филм?
Како рекох, са причом живим дуго, и тај процес „активног чекања“ и промишљања о причи, свакако је собом носио и моје лично промишљање. Верујем да сам успео да оне који су отворени за овакву врсту филма, увучем у тај свет и подстакнем на размишљање. Многи људи су ми рекли да су након филма преиспитивали неке своје ставове, одлуке, па чак и шта су добро илилоше урадили тог дана пре гледања филма. Неки су пожелели да оду у Јаши или Јерусалим. Неки су купили икону Свете Петке. Неки су прво гледали филм, па су онда купили књигу „Петкана“ желећи да сазнају више. Врло позитивне утиске смо добили и од људи других вероисповести, па чак и од атеиста, који су нешто остетили гледајући филм. Углавном су људи из сале излазили смирени и у тишини. Неки су ми се јављаји и после неколико дана да размишљају о филму и сценама. Верујем да је то највећи успех неког уметничког дела. Посебно у овом времену у ком живимо.
Колико за вас значи приказивање филма на фестивалу у Сопоту?
Мој дебитантски филм „Љубав долази касније“ је такође био на фестивалу 2013. То је био, након премијере на ФЕСТ-у, први домаћи фестивал на ком сам био са својим филмом и то ми је веома драга успомена. Радује ме да је и овај филм на једном од најстаријих домаћих фестивала са толиком традицијом. Такође ми је драго да ће публика која није успела да прошле године види филм „Света Петка - Крст у пустињи“ у регуларној дистрибуцији, сада моћи да га погледа на фестивалу, а такође и они који су гледали, а желели би поново. Сваки сусрет са публиком и дељење утисака након пројекције ме радује. Видимо се на затварању фестивала.
Хаџи - Александар Ђуровић је рођен у Београду 1988. године. Дипломирао филмску и тв режију 2010. у класи професора Драгана Елчића на Академији Уметности, где је радио као асистент од 2011-2016. године. Аутор је 13 међународно награђиваних кратких играних и документарних филмова, дебитантског дугометражног играног филма „Љубав Долази Касније“, дугометражног докуметнарног филма „Ви идите, ја нећу!“, 2 документарно-играна ТВ филма и дугометражног играног филма „Света Петка - Крст у пустињи“.
