Film „Sveta Petka - Krst u pustinji“ biće prikazan poslednjeg dana 51. Filmskog festivala u Sopotu u 18 časova, u Centru za kulturu u Sopotu.
U biografskoj drami o životu pobožne mlade Paraskeve, prikazan je njen put od obične devojke do najvoljenije i najpoštovanije Svetiteljke Pravoslavlja. Film je sniman na autentičnim lokacijama u Jordanu, zatim u Srbiji i Jašiju. Gledaocima donosi priču staru vekovima, koja i danas živi u vernicima i poštovaocima Svete Petke. „Sveta Petka - Krst u pustinji“je prva srpsko-jordanska koprodukcija, podržana od Ministarstva kulture Republike Srbije, Sekretarijata za kulturu AP Vojvodine, Filmskog Centra Srbije ali i Kraljevskog filmskog centra Jordana.
Povodom prikazivanja ovog filma na Filmskom festivalu u Sopotu, razgovarali smo sa rediteljem Hadži -Aleksandrom Đurovićem.
Koliko ste se držali knjige (romana „Petkana“ Ljiljane Habjanović Đurović) u osmišljavanju ove filmske priče, a koliko je bilo prostora za odstupanje i eventualnu nadogradnju?
Ja sa tom pričom živim dve decenije, a sa željom da snimim film od 2008. godine kada sam radio režiju zvučne knjige u formi radio drame. Tada sam već video slike i sekvence koje su kasnije postale i deo filma. Od početka mi je želja bila da fokus filma bude njena borba sa iskušenjima, gresima i sopstvenim slabostima. U filmu je trećina romana, odnosno ono što je po meni primarno za priču. Osetio sam kao izazov da filmskim jezikom prikažem kako neko postaje Svetitelj, jer to do sada nikad nisam video u svetskoj kinematografiji. Pretočiti roman koji je pisan u prvom licu u poetski i duhovni film stanja i atmosfere, gde mahom sve počiva na unutarnjoj drami glavne junakinje, nije bilo previše teško jer sam odavno imao u glavi dramaturšku strukturu i pristup koji želim da imam. Sjajni glumci, dizajn zvuka, muzika i naravno ambijent pustinje su to, verujem, dočarali publici. Zato se film i ne zove „Sveta Petka“; ili „Petkana“, već „Sveta Petka - Krst u pustinji“, kako bi se već tim idejnim metaforičnim naslovom publici približilo o čemu film zapravo govori.
Majka mi je kao autor romana dala slobodu da kroz svoje rediteljsko viđenje ispričam ovu priču, ali je kao ko-scenarista pomogla oko dijaloga.
Glavna junakinja je odabrala da se izoluje od spoljašnjeg sveta i da se u potrazi za božjim putem, u osami, hrabro bori sa svojim iskušenjima i demonima. Kako ste birali protagonistkinju?
Milenu Predić sam prvi put video u filmu “Sveti Georgije ubiva aždahu“ Srđana Dragojevića. Imala je malu, ali veoma dobru i zapaženu ulogu. Kada sam razmišljao ko bi trebalo da igra Svetiteljku, prvo što sam želeo jeste da ne bude „izrabljeno“ lice koje igra u svakoj drugoj seriji ili filmu, da publika ne bi vezivala lik Svete Petke za prethodne likove koje je glumica tumačila. Takođe, bilo je važno da ima neku vanvremenu prirodnu lepotu i dostojanstven lik.
Takođe, da može da odigra raspon od 25 do 65 godine glavne junakinje. A najvažnije, da je odlična glumica, koja razume šta igra, koja će se posvetiti tome, koja neće samo odraditi jednu od uloga. Milena je razumela zadatak, i verujem uz blagoslov Svete Petke, uspela da dočara ovu filmsku verziju ikone i žitija. Biće mi drago da joj ova uloga otvori nove šanse, jer je pokazala svoje umeće, a takođe će mi biti milo ako je budu pamtili po ovoj ulozi, jer je to svakako nešto što glumac dobije jednom u životu.
Koliki su značajni simboli (sova npr.) kao dramski elementi u ovoj priči gde je drama unutrašnja prvenstveno, ne toliko spoljašnja?
Film ima puno simbola, ali sam se trudio da oni ne budu „prst u oko“; i nametljivi, već višeslojni, pa ko šta vidi i učita. Od publike sam dobijao razne impresije i utiske i tumačenja upravo takvih detalja i biblijskih motiva. Svakako je bilo važno da svi elementi budu što stvarniji i prirodniji shodno prostoru i ambijentu. Želeo sam da napravim što je više moguće realističan film, kako bih publici približio to da je ona bila čovek od krvi i mesa, baš kao i mi danas. Kada pričamo o Svetiteljima, to često zvuči kao bajka: Bilo jednom jedan ili jedna...i on ili ona su sada na Nebesima, a ne polazimo od toga da su to bili smrtni ljudi koji su svojim podvigom i načinom života zavredili svoje mesto u Carstvu Nebeskom.
Da li smatrate da je poruka koju ste želeli da podelite filmom uspešno preneta i da li ste lično došli do nekih svojih odgovora dok ste radili ovaj film?
Kako rekoh, sa pričom živim dugo, i taj proces „aktivnog čekanja“ i promišljanja o priči, svakako je sobom nosio i moje lično promišljanje. Verujem da sam uspeo da one koji su otvoreni za ovakvu vrstu filma, uvučem u taj svet i podstaknem na razmišljanje. Mnogi ljudi su mi rekli da su nakon filma preispitivali neke svoje stavove, odluke, pa čak i šta su dobro ililoše uradili tog dana pre gledanja filma. Neki su poželeli da odu u Jaši ili Jerusalim. Neki su kupili ikonu Svete Petke. Neki su prvo gledali film, pa su onda kupili knjigu „Petkana“ želeći da saznaju više. Vrlo pozitivne utiske smo dobili i od ljudi drugih veroispovesti, pa čak i od ateista, koji su nešto ostetili gledajući film. Uglavnom su ljudi iz sale izlazili smireni i u tišini. Neki su mi se javljaji i posle nekoliko dana da razmišljaju o filmu i scenama. Verujem da je to najveći uspeh nekog umetničkog dela. Posebno u ovom vremenu u kom živimo.
Koliko za vas znači prikazivanje filma na festivalu u Sopotu?
Moj debitantski film „Ljubav dolazi kasnije“ je takođe bio na festivalu 2013. To je bio, nakon premijere na FEST-u, prvi domaći festival na kom sam bio sa svojim filmom i to mi je veoma draga uspomena. Raduje me da je i ovaj film na jednom od najstarijih domaćih festivala sa tolikom tradicijom. Takođe mi je drago da će publika koja nije uspela da prošle godine vidi film „Sveta Petka - Krst u pustinji“ u regularnoj distribuciji, sada moći da ga pogleda na festivalu, a takođe i oni koji su gledali, a želeli bi ponovo. Svaki susret sa publikom i deljenje utisaka nakon projekcije me raduje. Vidimo se na zatvaranju festivala.
Hadži - Aleksandar Đurović je rođen u Beogradu 1988. godine. Diplomirao filmsku i tv režiju 2010. u klasi profesora Dragana Elčića na Akademiji Umetnosti, gde je radio kao asistent od 2011-2016. godine. Autor je 13 međunarodno nagrađivanih kratkih igranih i dokumentarnih filmova, debitantskog dugometražnog igranog filma „Ljubav Dolazi Kasnije“, dugometražnog dokumetnarnog filma „Vi idite, ja neću!“, 2 dokumentarno-igrana TV filma i dugometražnog igranog filma „Sveta Petka - Krst u pustinji“.
