На свечаном затварању 51. Филмског фестивал у Сопоту, одржана је додела награда фестивала који је реализован у продукцији Центра београдских фестивала и Центра за културу Сопот.
Жири такмичарског програма 51. Филмског фестивала у Сопоту у саставу: Ана Мариа Роси, редитељка (председница жирија), Михаела Стаменковић, глумица и Раде Радивојевић, композитор, доделио је следеће награде:
Награда ГРАН ПРИ фестивала додељена је филму ДА ЛИ СТЕ ВИДЕЛИ ОВУ ЖЕНУ (у режији Душана Зорића и Матије Глушчевића)
Награду је примио Матија Глушчевић са речима :"Хвала екипи филма и хвала Ксенији Маринковић без које филм не би био ово што јесте", осврћући се на то како је тешко радовати се награди након вести о смрти професора Кољевића, и изјавио "али свакако хвала пуно, пуно нам ово значи" .
У образложењу жирија се каже да дугометражни дебитантски филм ”Да ли сте видели ову жену”, који је имао светску премијеру на 79. Венецијанском филмском фестивалу, доноси узбудљив, жанровски занимљив филм у сталној смени драме и комедије, са јаком и лако прихватљивом симболиком. Кроз три паралелне приче, аутори на убедљив начин, разноврсним језиком, саопштавају једну истину - колико је тешко да будемо оно што јесмо ако нам животне улоге намећу калупе као неминовност без избора. Тако је настала ова егзистенцијална драма са елементима надреалности као један нови бљесак у савременом филмском изразу.
Награда за најбољу режију додељена је Пјеру Жалици за филм ПРАЗНИК РАДА. Редитељ који није био присутан на додели, обратио се видео поруком речима:
"Када сам био млад награде су пријале мом егу, а сада када сам старији, значе ми као доказ да иоле вредим. Жао ми је што нисам са вама да прославим, прославићу са пријатељима, а нама свима желим здравље, мир, благостање, и пуно добрих филмова и фестивала".
Како је жири навео: „Кроз поетику сарајевске махале, он анализира муку и бол послератне Босне и Херцеговине и дочарава све губитке настале као последица нестанка једне велике земље. Пјер Жалица уметнички јасно заузима став према ратовима из деведесетих година, а трагичне судбине својих јунака успешно боји црнохуморним тоновима.“
Награда „Мира Ступица” за најбољу женску улогу додељена је Марији Шкаричић за филм ТРАГОВИ (у режији Дубравке Турић). Марија се такође путем видео поруке обратила: “Хвала пуно на награди и без флоскула заиста је част примити награду која носи име тако велике жене".
Према мишљењу Жирија ”Трагови” су пре свега прича о усамљености у којој доминира снажан и сведен глумачки израз Марије Шкаричић која тумачи лик антрополошкиње Ане која се пасионирано бави истраживањем симбола са посмртних ”мирила” и стећака. Чудесно сугестивна, потирући сваку експресивност, ова глумица гради лик укупним говором тела, дискретним покретима и пре свега сигурном и зналачком игром која доминира у овом филму редитељке Дубравке Турић.
Награда „Бата Живојиновић” за најбољу мушку улогу додељена је Јови Максићу за филм ОЛУЈА (у режији Милоша Радуновића).
Став жирија је да је „Тешко глумцу да игра јунака који је могао бити и он сам пре близу три деценије. Али, сјајни Јово Максић је свог Илију приказао као аутентичног, архетипског хероја који под невероватним околностима успева да сачува своју породицу. Максић је уверљив, сигуран, танан, тврд а раскошан у подели емоција. Уз ову улогу, он се на овом фестивалу представио публици и упечатљивом улогом Јеленка кога је ефектно и тачно одиграо у филму ”Траг дивљачи” Ненада Павловића.”
Одлуку о Награди публике за најбољи филм донео је жири публике у саставу: Катарина Миош, председница жирија, Марина Спасојевић и Сања Јевић.
Ова награда је додељена филму ТРАГ ДИВЉАЧИ а уручена је Ненаду Павловићу, редитељу филма.
Специјално признање стручног Жирија припало је постхумно Пуриши Ђорђевићу за филм УСТА ПУНА ЗЕМЉЕ, а у образложењу стоји да је ово остварење великана српске и југословенске кинематографије у најбољој традицији основне идеје овог фестивала када је осниван пре пола века: афирмисати филмове прожете слободарским духом и хуманим порукама.
”Уста пуна земље су на известан начин сублимација каријере и живота Младомира Пурише Ђорђевића. Чињеница да је овај филм режирао деведесетосмогодишњи редитељ и то на самом крају живота својеврстан је подвиг који је резултирао овим ”ауторским” и ”некомерцијалним” опроштајним остварењем. Као филм епитаф у коме, макар и на мах, радост живљења надјачава неминовност смрти.“ Лидија Андрић, ћерка Пурише Ђорђевића је примила ову награду.
