Na svečanom zatvaranju 51. Filmskog festival u Sopotu, održana je dodela nagrada festivala koji je realizovan u produkciji Centra beogradskih festivala i Centra za kulturu Sopot.
Žiri takmičarskog programa 51. Filmskog festivala u Sopotu u sastavu: Ana Maria Rosi, rediteljka (predsednica žirija), Mihaela Stamenković, glumica i Rade Radivojević, kompozitor, dodelio je sledeće nagrade:
Nagrada GRAN PRI festivala dodeljena je filmu DA LI STE VIDELI OVU ŽENU (u režiji Dušana Zorića i Matije Gluščevića)
Nagradu je primio Matija Gluščević sa rečima :"Hvala ekipi filma i hvala Kseniji Marinković bez koje film ne bi bio ovo što jeste", osvrćući se na to kako je teško radovati se nagradi nakon vesti o smrti profesora Koljevića, i izjavio "ali svakako hvala puno, puno nam ovo znači" .
U obrazloženju žirija se kaže da dugometražni debitantski film ”Da li ste videli ovu ženu”, koji je imao svetsku premijeru na 79. Venecijanskom filmskom festivalu, donosi uzbudljiv, žanrovski zanimljiv film u stalnoj smeni drame i komedije, sa jakom i lako prihvatljivom simbolikom. Kroz tri paralelne priče, autori na ubedljiv način, raznovrsnim jezikom, saopštavaju jednu istinu - koliko je teško da budemo ono što jesmo ako nam životne uloge nameću kalupe kao neminovnost bez izbora. Tako je nastala ova egzistencijalna drama sa elementima nadrealnosti kao jedan novi bljesak u savremenom filmskom izrazu.
Nagrada za najbolju režiju dodeljena je Pjeru Žalici za film PRAZNIK RADA. Reditelj koji nije bio prisutan na dodeli, obratio se video porukom rečima:
"Kada sam bio mlad nagrade su prijale mom egu, a sada kada sam stariji, znače mi kao dokaz da iole vredim. Žao mi je što nisam sa vama da proslavim, proslaviću sa prijateljima, a nama svima želim zdravlje, mir, blagostanje, i puno dobrih filmova i festivala".
Kako je žiri naveo: „Kroz poetiku sarajevske mahale, on analizira muku i bol posleratne Bosne i Hercegovine i dočarava sve gubitke nastale kao posledica nestanka jedne velike zemlje. Pjer Žalica umetnički jasno zauzima stav prema ratovima iz devedesetih godina, a tragične sudbine svojih junaka uspešno boji crnohumornim tonovima.“
Nagrada „Mira Stupica” za najbolju žensku ulogu dodeljena je Mariji Škaričić za film TRAGOVI (u režiji Dubravke Turić). Marija se takođe putem video poruke obratila: “Hvala puno na nagradi i bez floskula zaista je čast primiti nagradu koja nosi ime tako velike žene".
Prema mišljenju Žirija ”Tragovi” su pre svega priča o usamljenosti u kojoj dominira snažan i sveden glumački izraz Marije Škaričić koja tumači lik antropološkinje Ane koja se pasionirano bavi istraživanjem simbola sa posmrtnih ”mirila” i stećaka. Čudesno sugestivna, potirući svaku ekspresivnost, ova glumica gradi lik ukupnim govorom tela, diskretnim pokretima i pre svega sigurnom i znalačkom igrom koja dominira u ovom filmu rediteljke Dubravke Turić.
Nagrada „Bata Živojinović” za najbolju mušku ulogu dodeljena je Jovi Maksiću za film OLUJA (u režiji Miloša Radunovića).
Stav žirija je da je „Teško glumcu da igra junaka koji je mogao biti i on sam pre blizu tri decenije. Ali, sjajni Jovo Maksić je svog Iliju prikazao kao autentičnog, arhetipskog heroja koji pod neverovatnim okolnostima uspeva da sačuva svoju porodicu. Maksić je uverljiv, siguran, tanan, tvrd a raskošan u podeli emocija. Uz ovu ulogu, on se na ovom festivalu predstavio publici i upečatljivom ulogom Jelenka koga je efektno i tačno odigrao u filmu ”Trag divljači” Nenada Pavlovića.”
Odluku o Nagradi publike za najbolji film doneo je žiri publike u sastavu: Katarina Mioš, predsednica žirija, Marina Spasojević i Sanja Jević.
Ova nagrada je dodeljena filmu TRAG DIVLjAČI a uručena je Nenadu Pavloviću, reditelju filma.
Specijalno priznanje stručnog Žirija pripalo je posthumno Puriši Đorđeviću za film USTA PUNA ZEMLjE, a u obrazloženju stoji da je ovo ostvarenje velikana srpske i jugoslovenske kinematografije u najboljoj tradiciji osnovne ideje ovog festivala kada je osnivan pre pola veka: afirmisati filmove prožete slobodarskim duhom i humanim porukama.
”Usta puna zemlje su na izvestan način sublimacija karijere i života Mladomira Puriše Đorđevića. Činjenica da je ovaj film režirao devedesetosmogodišnji reditelj i to na samom kraju života svojevrstan je podvig koji je rezultirao ovim ”autorskim” i ”nekomercijalnim” oproštajnim ostvarenjem. Kao film epitaf u kome, makar i na mah, radost življenja nadjačava neminovnost smrti.“ Lidija Andrić, ćerka Puriše Đorđevića je primila ovu nagradu.
